Витолиште се налази у југоисточном делу истоимене општине тј. у Прилепском Маријову. Његов се атар издиже на планнини Козјак, где дотиче територију општине Конопиште. Насеље претставља рурални центар. Село се може сматрати ридским на надморској висини од 830 метара. Од Прилепа је удаљено 46 км док је у новие време пут до села асвалтиран. Витолиште има веома велики атар који заузима простор 63,3 км2 од којих обрдиво земљиште заузима 1424 ха, шуме 1428 ха док пашњаци заузимају 3132 ха. У селу постоји основна школа, амбуланта, пошта, продавница и споменик НОБ.
Порекло имена Витолиште
Стале Попов у свом роману „Крпљени живот“ о пореклу имена Витолиште пише:
„Легенда каже да врло давно, када – незна се, живели су доле поред Црне Реке у селу Разлог три брата: Раде, Гале и Вите. Разуме се, они су се тада бавили стоком, ловом, пчеларством и мање обрадњом земље. Кад видоше да им се земља изпостила, а трава сваке године горела од вручег сунца, они намислише да потраже одговарајућа места, којих је у то врме било у изобиљу.
На ову мисао навели су их и њихови коњи, који бежећи из долине поред Црне Реке, у летње доба, пењаше се навише код Зелке, Гурђишча, Перуна и Трибора, тражећи сочну траву. Враћајући коње ујесен, Вите је опазио лепе и богате пашњаке, па је једне јесени саградио себи маћенац - колибицу у недрима ових високих планина, прошао зиму, и у пролеће довео ту и овце и стоку.
Тако се Вите настанио у овој долини и ударио темељ данашњем Витолишту. Према његовом имену и село је добило име.“
Још једна верзија порекла имена Витолиште
У односу на историју села Витолишта постои предање према којем је његово оснивање претрпело неколико премештања, док је данашње место, у почетку пре насељавања, пртстављало земљу обраслу боровима на којој су се простирали богати пашњаци.
За два брата која су живела у неком далеком селу, дошло је време се одвоје према обичају. Откако су равномерно поделили сво имање, наслеђено од оца, млађи је напустио брата и настанио се у месности Опстраници, јер је ту пронашао потребне услове за одгајање оваца, коња и стоке, чиме се обично бавио. Убрзо након тога саградио је себи кућу и колибу.
Није прошло много кад је, на своје велико чуђење, опазио изпрва сасвим случајно, а затим све чешће, како му коњи беже и само дугим је трагањима успевао да их нађе у месту где се данашње Витолиште налази. Није имао куд, најзад је прихватио савет свог брата, који се такође доселио у близини, да покупи прње и иде да живи на месту где су му бежали коњи. Тако је он поставио темеље данашњег села Витолишта.
Касније је на привремени боравак ту дошао и његов брат, који је са собом довео и друге породице и тако је мало сеоце почело да се повећава. Старији брат, као и сви новопридошли сељани, иако су се у целости преселили, продужили су да комуницирају са својим бившим селом. То није трајало заувек. Кад је ново село порасло још више захваљујући новим дошљацима и кад се код ових развио живљи стопански интерес другим речима кад су се њихова имања почела повећавати дошло је до појаве зависти, омразе и ривалства, смелији од њих решили су да убију стријег брата, који је својим константним премештањем из једног у друго село постао разлог ширења гласа да у селу Витолишту постоје врло погодна места за насељавање.
Његово је убиство било знак за престанак веза између двију братских села. Од тада је село Витолиште почело да се развија самостално и да се сматра господаром места чије су границе биле одређене баш тим убиством.
Име је добило по речи „витост“ која у сеоском жаргону означава подмољни поступак који је био учињен старијем брату. Непријатељски односи двију села продужавају и касније.
